Kod komšije gori, mi pijemo kafu,

kod komšije gori pa je strašno vruće;

panika je vidim, guše se u dimu – 

al’ nama je dobro, kod svoje smo kuće.

Nervira nas buka, kvare nam idilu,

prizor nije lijep i oči nam bode.

Možda bi trebalo da pružimo ruku?

Možda bi trebalo da im damo vode?

Mi smo nedodirljivi, mi smo u redu,

iza ograde i dovoljno daleko;

iskreno, baš mi je žao tog čovjeka – 

za dan je izgubio sve što je stek’o.

Možda se nas mali igr’o šibicama?

Ili su to sami uradili sebi?

Svejedno, brkaju nam zonu komfora –

sad smo strašno ljuti, pa kako i ne bi!

Prošlo je podne, vrijeme je za ručak –

šta piti, bijelo ili crno vino?

Onda dezert, siesta i reality –

koncert, pozorište pa možda kino.

Bilo nam je dobro sve do maloprije,

i uživali smo u lijepom danu;

al’ dim je sve gušći i vatra se širi –

vjetar belaj nosi sad na našu stranu.