Kako se probudih, sve mi je krenulo loše,

žena i djeca, svi bi mi udarili kroše;

ponedeljak je i kiša, slutim biće sranja –

na pos’o zakasnih i dadoše mi do znanja.

Taksista je nervozan i neopisivo ljut,

vozi brzo, teško onom ko mu stane na put;

priča o politici i psuje mater svima –

šestoro na jednoj plaći, pa gdje to još ima?!

U kancelariji sjedimo kolega i ja,

ovo mora da je neka tragikomedija;

aparat za kavu ne radi već mjesec dana –

garantujem to nije dio božanskog plana.

I opet sastanci bez vidljivog rezultata,

u firmi smo svi na pragu trećeg svjetskog rata,

doktor je zvao, kaže imam visok krvni tlak –

često mi trnu ruke a to nije dobar znak.

A na radnom stolu razne kazne i računi,

zovu sekretarice, pa gazde i tajkuni;

dodje mi ponekad da pobjegnem bilo kuda –

ali ja sam mali čovjek i za to nemam muda.

Danas sam iz banke dobio nekakvo pismo,

izgleda da banka i ja više dobri nismo;

treba raditi jer nema kruha bez motike –

ali ima dana bez smisla i bez logike.

Mali nam je ponovo zabrljao u školi,

kaže nije do njega, profesor ga ne voli;

kao slike fudbalera skuplja opomene –

ravnatelj je opet zvao i ženu i mene.

Primjećujem da su strašno prljave ulice,

jer neće odgovorni da pomjere guzice;

redovno sa starih zgrada padaju fasade –

penjem se na šesti kat jer liftovi ne rade.

Previše je beskućnika i sve ih je više,

znamo, da se ne lažemo, crno nam se piše;

penzioneri rove po kantama za smeće –

generalno, sranje je ali biće još veće.

Prijatelj me zove, plače, razvodi se opet,

ne ide mu nesto, kaže mora da je proklet;

tražim dobre vijesti na svakom kanalu –

gledam, al’ se bojim da je odnio vrag šalu.

Žena tjera po svome i svadjamo se konstantno,

moje mišljenje njoj nikad nije relevantno;

od odmora ništa opet ni ove godine –

pa zašto si me napustio moj Gospodine?

Tako mi i treba kad sa vragom tikve sadim,

buljim negdje u daljinu i ništa ne radim;

sanjarim da sam sretan i da sam drugi neko –

da živim drugi život i potpuno daleko.