Tomislav {Tommy} Andric

Mi stalno razvrstavamo i recikliramo otpad,
kad ih ne koristimo, gasimo svjetla i mašine;
podržavamo održive firme i politike –
mi se ne brinemo jer vlada će o svemu da brine.

Kada imamo kupujemo lokalno i sezonski,
sada sve popravljamo i više ne bacamo stvari;
pa nećemo valjda da trujemo planetu plastikom –
dok jedemo skromni obrok brzo da se ne pokvari.

Mi hodamo, vozimo bicikl i koristimo javni prevoz,
smrdimo, jer štedimo vodu pa se kupamo kraće;
smanjujemo grijanje i hladjenje za dva stepena –
jer imamo ograničen budžet do sljedeće plaće.

Mi smo figure bez vlastite volje i poslušnici,
mi smo zombiji, pijuni i glupe marionete;
rekli su nam: štedite i živite skromno ovčice –
i pretvoriti će se u zlato sve što dotaknete.

Moj komšija je pod stare dane postao ekolog,
ne jede govedinu i obradjuje vlastiti vrt;
čisti bez hemije uz ocat i sodu bikarbonu –
on hoće održiv život i možda – održivu smrt.

A ovi gore luksuz, privatni avioni, jahte,
fast fashion, česta putovanja, što više nekretnina;
dok jedni gomilaju, drugi jedva preživljavaju –
jer ko ima njemu se daje, tako je odavnina.

Mi lomimo ledja, beremo pamuk na gadnom suncu,
dok oportunisti i muljatori leže u hladu;
kupuju skupe tenkove, Abramse i Leoparde –
plaćaju do 5 milijuna dolara po komadu.

Kao lutke plešemo uz pjesmu koju nečujemo,
mi smo ljudi bezkičmenjaci, izmapulirani;
probudimo se, dobri momci ne pobjedjuju više –
jer u ovom meču sudije nisu na našoj strani.